|e|-0h1p0-0-1/3-1-1-0------0h1-00-------10----------
|H|------4-----------0-0130------31--01---310--0-----
|G|---------------------------------2--2-----21-2--------
|D|-----------------------------------------------2--------
|A|------------------------------------------------320----
|E|---------------------------------------------------------
07.11.2005.

Pravila

Pokušavam zaspati, ali mi ne ide. Hoću da kažem neke stvari, ali nemam kome. Ako ih napišem ovdje neće vrijediti. Ne postoji niko konkretan ko treba da čuje ono što imam reć. Valjda će se jednom pojaviti neko ko je spreman da samnom sklopi tajni savez i odrekne se svake tajne predamnom, na šta bih ja uzvratio na isti način! Imam prijatelje, ali ono što želim da kažem njih ne može zanimati ili jednostavnije rečeno ih ne može zanimati. Prijateljstvo je institucija s pravilima, a ja želim da neka pravila promjenim. Vjerujem da niko ne razumije na šta ciljam, a što više pišem bojim se da ću manje biti shvaćen!

06.11.2005.

:D

žene u uniformi ponekad mogu biti lijepe čak i kad to nisu :D

sva ljepota prestane kad njen kolega počne pendrečit

24.10.2005.

Zbogom Parni Valjak!

Točno je. Bend je odlučio da do kraja godine sviramo i onda - stajemo. Dakle, s Novom godinom prestajemo raditi i - nema više Parnog valjka - potvrdio nam je jučer Husein Hasanefendić Hus vijest koja će nedvojbeno beskrajno rastužiti generacije koje su stasale uz Valjkove pjesme i tijekom 30 godina emotivno se vezale uz glazbu "hrvatskih Rolling Stonesa".
- Ne, Valjak se ne raspada - jer raspada se nešto što je trulo, a Valjak to sigurno nije. Mi smo već dosta davno interno odlučili da je vrijeme da prestanemo raditi i nismo od toga kanili stvarati dramu, ali se o tome toliko počelo šuškati po medijima da to više nema smisla tajiti - kaže Hus.

A Aki Rahimovski objašnjava i pravi razlog takve njihove odluke: - Želja svih u bendu je bila da odemo dok smo - veliki... Nije nam, doduše, bila namjera da javno objavimo prestanak rada, pa da naš veliki slavljenički koncert u povodu 30 godina Parnog valjka 20. prosinca u Domu sportova bude tužopoljka, već veselje što smo tako dugo opstali na sceni. Zato i naglašavamo da to nije oproštajni koncert, već slavljenički - kaže Aki i dodaje kako Valjak nakon 30 godina blistave karijere, 20-tak briljatnih albuma, svih Porina, platinsatih ploča i zlata nipošto ne želi nikakvu patetiku - već se s veseljem želi oprostiti od publike.

Uostalom, do kraja godine bend normalno radi, a do zagrebačkog svira još i najavljene dvoranske koncerte u Rijeci, Splitu i Osijeku. - Nije riječ o umoru - to će se, uostalom, najbolje vidjeti i na našim predstojećim koncertima - već o spoznaji da se u ovim uvjetima i okruženju više naprosto ne može ići dalje... Treba znati kada stati - složio se Hus, koji na pitanje što će članovi benda raditi i od čega će živjeti "nakon Valjka" odgovara: - Uključit ćemo se u normalni život, što god to značilo.

________________________________________________

Nemam prave riječi, evo ostadoh bez teksta! Parnog se sjećam po jednom koncertu u Mostaru. To je bilo nešto sasvim drugačije. Nije to samo bio koncert. Mostarski Bulevar je izgledao kao staljingrad nakon rata. Grad je još mirisao na barut, a momci koji danas odlaze su napravili koncert koji je okupio Mostar (tačnije tada 2 mostara). Niko nije vjerovao da će sve proći kako treba, ali prošlo je i više nego dobro. Tada su fašisti iz gimnazije kojoj sam pripadao apelirali da se ne ide na taj koncert. Naravno da je raja išla, jer raja je uvjek bila raja! Kako Mišo Marić reče: "Mostarska u Mostaru nikada nije bila prva, ali je uvjek bila zadnja!". Tako je i bilo. Nastava je završila a raja je nagrnula prema bulevaru - sa istoka i zapada. Ovaj put na muziku, a ne na barikade i rovove! Spopada me jeza! Parni Valjak je donio prvu pobjedu za stranu razuma! Poslje su dolazili mnogi, ali PV je bio prvi i to im se neće zaboraviti!

Možda nisu bili najveći, ali bili su jako veliki i treba im skinuti kapu! Uskoro je u Splitu koncert, ja definitivno idem! To treba vidjeti!
________________________________________________


Ma što da želim, sve je tako daleko
i sad mi žao, sve bih opet ponovo
najljepšu pjesmu tebi bih pjevao
hej kamo sreće da sam pjevat mogao

ptice u bijegu, tišina gradi zidove
zvoni zbogom, riječi kazne Božje
te tvoje usne, opojne
još uvijek sanjam kako su me ljubile

jesen u meni tuguje, zašto sanjam čemprese
moje ceste ne vode nikuda (bez tebe)
jesen u meni caruje, a u tebi proljeće
ni sunce ne može, ne može kroz oblake
rano moja hej

s kime sada putuješ
ma što da bilo, nemoj da mi tuguješ
najljepšu pjesmu tebi bih pjevao
hej kamo sreće da sam pjevat mogao

24.10.2005.

Lijep ko slika

Sigurno vam je poznato kakav sam ja ljepotan. Mislim da je to uočljivo iz mog rukopisa. Šta više počeo sam sam sebe zabrinjavati. Evo uđoh u wc, pogledah u ogledalo, kad u ogledalu ja... lijep, rijtke crne kose, šućmurastih očiju, dugačkih trepavica i prekrasnih obrva. Nasmješih se tu sam sebi i klimnuh glavom... ogledalo mi je jednako frajerski odmahnulo! Tu mi kroz glavu prođoše neke stvari koje su me često u životu pratile... uvjek sam bio stidljiv i povučen. Kako i ne bih. Još kao gimnazijalca su me curice odmjeravale kao kakvu jeftinu robu, nudile mi ono što nikome drugome nebi, slale mi poruke i govorile kako sam lijep. Nemate pojma kakav je osjećaj kad svi gledaju u vas i govore o vama dok prolazite pistom, iza korteo curica u minicama, otkrivenim grudima i jeftinim parfemima.

Užasno je to prokletstvo ljepote. Žene vam ne vjeruju, jer misle da ste običan šminker koji ide od djevojke do djevojke kao fliper kuglica. Često poželimda sam ružni debeli tajkun kome jeftine medicinarke ponavljačice pružaju oralni sex na parkingu iznad Bijelog Brijega (kolegica zna za lokaciju, tamo smo otplesali naš prvi ples).

Eto tako... morao sam ovo podjeliti s nekim. Teško je to... kad mogu imat bilo koju, osim one koju "volem"! "...još mi se u inat ta što nesme dopadne..." - lezbejka, zauzeta, hoda sa mojom drugaricom iz osnovne!

Raspad sistema...

19.10.2005.

Dosadne proslave mi dođu kao kazna...

Eto tačno je pet godina kada je noć 18.10.2000. postala čarobno jutro 19.10.2000.g.

Nastojao sam da zaustavim pisanje, naročito pred velike jubileje. Teško je dijeliti neke stvari s nepoznatim, a naročito poznatim osobama za koje znam da čitaju ovaj post.

Nema veze. Valjda se tu nema šta sakrivat. Nema nikakve sramote, ničega što ne bih smio reći pred 10 000 ljudi kao kad Đole nazove Oliveru i pred silnim svijetom kaže ono što nikad ne prestaje da vrijedi...

Nešto malo prije nego je pomenutu noć progutala dobra magija, upoznao sam djevojku čije sam ime non stop mješao sa imenom njene prijateljice, bio sam opušten, otvorila mi se kao cvijet, a ja nisam štedio riječi, pričao sam, ona je pokušavala da kaže više. Upoznavali smo se kao da nadoknađujemo sve te godine koje je kasnio naš susret. Kada su nas otjerali na spavanje, iskrali smo se iz sobe i sami otišli u kantinutu... nekad samo nekoliko minuta iza ponoći, kada nam se već užasno spavalo, kada su sobe bile daleko, a mraz u bosanskoj planini učinio da se približimo jedno drugom više od dozvoljenog, ozvaničili smo to nešto između nas, onako kako se u tim godinama to radilo... Drugi sat tog devetnaestog listopada - mjeseca kada lišće opada (kakve li slučajnosti!?), proveli smo izvan odmarališta, tačnije u ljetnikovcu, na klupi, po užasnoj hladnoći, pokriveni u dvije velike ambasador deke. Tako dok je normalan svijet spavao, mi nismo protratili ni jedan jedini dragocjeni minut, a prilično smo ga bili svjesni.

To jutro smo otplesali "Noć kad sam preplivao Dunav", "Tamaru", "Ostaje mi to što se volimo" i još neke pjesme koje su zauvjek naše, naročito ova prva jer ja sam od tada preplivao stotine Dunava da nju vidim, a nije bila baš blizu i opet što je najvažnije vrijedilo je... Srednjoškolska ljubav, ali ipak zrelija nego neke druge koje su poslje došle da polome one komade srca koji su ostali nezgaženi.

Nikad za svo ovo vrijeme, a nekako je trajalo cijelu vječnost, nije mi rekla ništa ružno, ja sam uzvratio jednako korektno. Nikad nisam morao da se dokazujem, da foliram, da osvajam povjerenja, skupljam bonuse, glumim pozitivni lik pred njenom najboljom drugaricom. Nije je bilo briga!

Očekujem poruku ujutro... nikada nije zaboravila da pošalje smajli, jer više nije trebalo da se napiše, mi bar sve znamo čak i danas kad je to samo neka čudna tradicija. Sretan sam što mogu stavit glavu na panj da će me ujutro čekat smajli, čak iako ona danas vjerovatno ima nekog drugog.

Jedini gorak zalogaj u ovom jutarnjem slatkišu je upravo taj, da su slatki jubileji jedino iskreno i lijepo. Više nisam upoznao nekog tako jednostavnog, da ga se može voljeti tako jednostavno, bez predumišljaja, planova i ostalih nuspojava gadne ljubavi.

Talasi lađe lome,
šta srce zna o tome?
Srce je ludi husar, pijan i mlad.

I te sam noći preplivao Dunav,
dubok i strašan.
Oprosti velika reko,
al' ja sam morao preko!

16.10.2005.

Osnove filozofije: blogeri

primjeto sam jedan fenomen ovdje... blogeri pišu o sebi, uglavnom kukaju posvećuju cijele nazive blogova nekim osobama kojima su zaluđeni... pomalo je perverzno naročito kad sebe uhvatim na djelu. U redu je posvetit blog prijateljici, prijatelju , sestri, ali vidio sam da ima daleko gorih slučajeva od mene... neću ih imenovat, čitao sam ih iako ne uživam u tuđoj nesreći... opterete me te stvari.

Ja sam sretan, a zaustavljanjem ovog bloga (bar na neko vrijeme) dokazat ću da nisam ovisnik! :)

Bolje da ovu energiju usmjerim na čitanje drugih... važno je učiti, a puno se toga nauči iz tuđih postova...

14.10.2005.

II.dio koncerta

Jeza me spopala! Postoji jako malo stvari koje ne mogu da dosade. Jedna od njih je snimka ovog koncerta koju su oni koji su to željeli mogli vidjeti!

Nebih želio da uvrijedim nekoga ko je samnom prošao silne koncerte. Ovaj pod BB je nešto najljepše.

14.10.2005.

težak dan

danas (jučer i danas) se pakao otvorio nadamnom... nemogu u detalje o tome, zaista ima puno za reći, ali ako momentalno postoji depresivnija osoba na ovome svjetu ja sam Papa! A gdje ste vidjeli papu da piše mračne blogove....

11.10.2005.

Osnove Filozofije: Flert iz ugla djevojke

Sada ću napraviti nemoguću misiju i zavaliti se u ženski um... mislim da je to nemoguće, ali evo da probam...

Šta je to što djevojke rade da privuku muške populacije. Postoji neko katastrofalnih i nekoliko simpatičnih stvari koje žene rade.

Gluposti:

1. Legne u svoj krevet pokrije se jastukom, plače i kuka za svojim princom ne pokušavajući ništa konkretnije, idealizirajući tu osobu do samog božanstva.
2. Ufuravanje u nove trendove da bude primjećena (najočajniji i najodvratniji potez naročito u vrijeme turbo folk vala koji razvaljuje po kafanama!)
3. Šalje poruke sa nepoznatog broja... uznemirava ga do zore iako je svjesna mogućnosti da će on ne baš tako teško doći do nje.
4. Transformira se u zadnju ofucanu drolju neće li pridobiti onaj dio njega koji se skriva ispod pantalona.
5. Želi svog princa, ali nije hrabra da se upusti u nešto!
6. Navede ga da uradi prvi korak, a kad ga uradi u strahu napravi glupost kojom uništi svaku šansu za bilo šta.
7. Još hiljadu glupih startova, jer ja sam težak čovjek!

postoje i one lijepe stvari

1. "Nesvjesno" i potpuno neupadno se istakne i pokaže interes za svog princa.
2. Pruži mu potpunu pažnju u razgovoru i iznese svoje iskreno mišljenje (pri čemu se naravno mora podrazumjevat da ima nešgo u glavi!).
3. Smanjuje intimni prostor između sebe i objekta svoje zaljubljenosti. Ne raširi mu noge naravno, čisto se otvara i dozvoli da se dogodi ono "poznajemo se cijelu noć, a kao da se sto godina znamo".
4. Teško da se mogu sjetit još nečeg.. jer ja sam jako težak čovjek!

eto tako ja to od prilike vidim....

[i]POKLANJAM TI STIH, OVAJ STIH JOŠ SAMO TEBI ZNAJ...
SAMO TEBI DOVOLJAN... POKLANJAM TI DAN...
OVAJ DAN ZBOG TEBEE POSEBAN...
SAMO DA, SAMO DA TE POGLEDAM...
DA TI RUKOM DODAM JEDAN SAN
SAN ZA TEBE PROSPAVAN
I ONDA DA TE USPAVAM
DA TE VODIM GDE POSTOJIMO
TI I JA...
POKLANJAM TI SVE
LEPE REČI TEBI KAZANE...
SAMO TEBI POZNATE,
POKLANJAM I TO... ŠTO TI NISAM NIKAD REKAO...
A ZNAM DA JE TREBALO...
SAMO DA TE POGLEDAM, DA TI RUKOM DODAM JEDAN SAN,
SAN ZA TEBE PROSPAVAN I ONDA DA TE USPAVAM
DA TE VODIM GDE POSTOJIMO TI I JA...
UKRAO BIH DAN OD JUTRA SAMO DA POŽELIŠ DA
PROŠETAŠ PO MOJIM SNOVIMA...
I SAMOG ĐAVOLA BIH ZVAO, IŠO BI DO BESKRAJA..
SVE BIH DAO DA TE VRATIM JA...
UKRAO BIH DAN OD JUTRA, SAMO DA POŽELIŠ DA PROŠETAŠ
PO MOJIM SNOVIMA...
DA SAMOG ĐAVOLA BI ZVAO! IŠO BIH DO SAMOG BESKRAJA
SVE BIH DAO DA TE VRATIM JA!
I ODNEO BI PLAMEN VATRI, S NEBA MESEC SKINUO, VETROVIMA SNAGU UZEO...
I DA... TRAŽIO BI DA TE SADA PRATI STO ČUVARA ANĐELA,
DA OD SVAKOG ZLA TE SAČUVA!

(YU-GRUPA)[/i]

11.10.2005.

Osnove Filozofije: Prići djevojci

Dobio sam večeras poziv od ("svoje") i Anonimusove bivše djevojke... On samo zna zašto sam ovo svoje napisao u zagradi i sa navodnicima...al to je priča za neki drugi blog koji neće bit interesantan (kao ni ovi do sada!).

Ispovjedila mi se o svom večerašnjem randesu i ispričala mi neke detalje od kojih mi se digla kosa na glavi. Neću naravno o tim detaljima. Sada slijedi malo filozofije i mojih razmišljanja o famoznom randesanju. Postoje nekoliko stvari koje me sekiraju:

1. Glupi klišei!
2. Rutinski izlasci bez rutinskog upoznavanja osobe!
3. Izlasci na slijepo!
4. Online flert! (o ovoj bolesti opširno drugi put!)
5. Esemesanje pri kojem se koriste sto puta prepisane "porukice".
6. Još puno toga jer ja sam težak čovjek.

Zašto ograničeni ljudi pribjegavaju pomenutim metodama? To je retoričko pitanje osim ako neko od vas ne ponudi bolji odgovor!

Zar je stvarno teško dobiti djevojku koristeći se ovim priprostim i ofucanim metodama i dali čovjek zaista želi djevojku na takav način?

On njoj nabacuje priču kako je ona pravo slatka i "cool" (kako odvratna tuđica!)i kako sigurno ima mnogo momaka oko sebe! ona na to odgovara da nema nijednog ali bi voljela imati jednog... on spreman na taj kliše naravno odgovara da bi mu bilo drago da upravo on bude taj jedan... ispravlja se kao Eric Kantona savija se kao da pravi naklon u JUDO-u i nespretno je ljubi na šta ona još nespretnije uzvraća... Užas i horor svakog malo inteligentnijeg bića!

Htjedoh da napišem kako ja to vidim, ali sam se na vrijeme obuzdao. Ne postoji prava formula... u stvari pravo je sve što nije tako obično i uvrijedljivo! Kada čovjek pali kompjuter uvjek pritiska isto dugme... kada pali djevojku... ma kako to bezobrazno zvučalo, na raspolaganju ima na milione dugmića i kombinacija!

da ne filozofiram previše... narod je davno reko...

[b]Igra kolo na livadi
i na travi
zelenoj
i u kolu devojka
bela i rumena

Ozdol ide mlado momce
na konja zelena
nit me znaje nit me poznaje
rukom me doziva

Neka znajes
kada darujes
nevestu
kad upoznajes

Oci gledaj
ruke uzimaj
pogledom
srce upitaj
u-uuu-uuu
srce-upitaj

Ja se krijam
iza majke
ne smem
da se javim
on mi pruza
secer serbet
u zlatnoj mastrafi

Ili ga pila
il ne pila
moja biti moras

Niti jesti niti piti
niti tvoja biti

Neka znajes
kada darujes
nevestu kad upoznajes
oci gledaj
ruke uzimaj
pogledom
srce upitaj
uu-uuu-uuu
srce upitaj

Siroka je metohija
i najbolju dragu
hmmm
siroka je metohija
i najbolju dragu

Neka znajes
kada darujes
nevestu
kad upoznajes
oci gledaj
ruke uzimaj
pogledom
srce upitaj

Neka znajes
kada darujes
nevestu
kad upoznajes
oci gledaj
ruke uzimaj
pogledom
srce upitaj
u-uu-uu
srce upitaj [/b]


Noviji postovi | Stariji postovi

<< 07/2006 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
3031


Naopaka bajka

U suterenu tunel ka nebesima...
Na tankoj gazi jutro mračan goblen tka...
Sumorna lica, nasamo sa gresima...
U hodniku bez povratka...

U crni grm se moja ptica zaplela...
Zaneta titrajima zvezde danice...
I kasni dah dok hladni čelik skalpela klizi niz nit brojanice...

Postoji plan da je anđeli ukradu...
Il bar na čas... Da je vrate među njih...
Jer nekad Nebo pravi veliku baladu...
I traži rimu za glavni stih...

Na grad juriša nežna bela legija...
Januar prostire svoj prefinjeni sag...
U tajnom dosluhu smo prvi sneg i ja...
Da zima pričeka njen trag...

Ne vrede priče koje znam...
Laže za oči pospane...
Izmišljam bajku... Čudnu naopaku uspavanku...
Da od nje budna ostane...

Postoji put koji namernike bira...
Tajnovit drum... Uvek najboljima sklon...
Jer nekad Nebo samo crne dirke svira...
I traži notu za taj ton...

Negde sad dečak jedan zbunjeno na mostu stoji
jer tek sluti da postojiš...
Negde u tebi čeka okovana neka pesma
koju niko živ još ne zna...
U tebi lanac zvecka tajnim alkama...
Bićeš ti majka majkama...

Postoji plan da te anđeli ukradu...

Wish you were here... (Pink Floyd)

So, so you think you can tell Heaven from Hell,
blue skies from pain.
Can you tell a green field from a cold steel rail?
A smile from a veil?
Do you think you can tell?
And did they get you to trade your heroes for ghosts?
Hot ashes for trees?
Hot air for a cool breeze?
Cold comfort for change?
And did you exchange a walk on part in the war for a lead role in a cage?
How I wish, how I wish you were here.
We're just two lost souls swimming in a fish bowl, year after year,
Running over the same old ground.
What have you found? The same old fears.
Wish you were here.

Jednom

Jednom su sadili lipu,
stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan.
Bio sam nov u tom stripu,
komšijin mali kog su pustili da gleda.

Stari Nestorov, potpalivši korov,
tad reče mi: "Ti si mlad...
Ti ćeš dospeti za taj hlad..."

Jednom sam voleo zbilja,
mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu,
vozio hiljadu milja,
k'o onaj ružni Francuz u prelepom filmu...

Vukle me šine pod točak mašine,
al' ona me spasila.
Sve je druge ugasila.

Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom je prošla kraj mene,
sa tipom kog sam znao, taman da se javim.
Skrila je pogled na vreme,
al' sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi.

Bezvezno "zdravo" i klimanje glavom,
i sve što već sleduje...
Neka, lutko, u redu je...

Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom su palili lišće,
sa one lipe, dim je lebdeo do neba
na kom su, nema ih više,
stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan...

Ko nije drvo razumeo prvo,
pa tek onda sadio
taj nije ništa uradio...

I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.

Mostarske kiše...

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

Pero Zubac

BROJAČ POSJETA
48338