|e|-0h1p0-0-1/3-1-1-0------0h1-00-------10----------
|H|------4-----------0-0130------31--01---310--0-----
|G|---------------------------------2--2-----21-2--------
|D|-----------------------------------------------2--------
|A|------------------------------------------------320----
|E|---------------------------------------------------------
16.11.2005.

Žena je Đavo! - (post inspirisan raspravom na temu ljepše polovice)

(poslovica iz naslova je autorsko djelo velikog uma - mog profesora biologije - prof. Joze F.)

On inače kaže da se ženama može dati jedan jako lijep kompliment i jedna jako velika uvreda:

Kompliment: BLAGO KUĆI U KOJU TI UĐEŠ!
Uvreda: KUKU KUĆI U KOJU TI UĐEŠ!

Žena je Đavo, ali đavola se može voljeti i muškarci su spremni na nepoštenu igru samo da dobiju šta žele! Dakle oni se upuštaju u zanat ribolovaca (žene naravno nisu ništa poštenije!). I tako počinje veza koja je nikla iz govana, laži i prijevare!

Za one koji se odluče da dobiju svoju damu i sa njom sklope savez izgrađen na govnima:

Pakleno i nevjerovatno jednostavno! Niko nije dobar ribolovac, ako druge ribare ne pita kako pere mušicu. Ja imam đavola na jednom ramenu koji mi često pomaže u tumačenju ženskog uma (voli te tvoj Hercegovac! :D ) i anđela koji mi pomaže da ne zastranim (Anđela sam poslao na doživotni godišnji odmor! - iz (ne)moralnih razloga naravno!).

Nakon svih tih saznanja o body languageu, psihologiji, fiziologiji, simetriji, religiji, etici i ostalim pomoćnim disciplinama nadošao sam da dobar ribolovac ne treba biti ribolovac jer ribe uopšte nije u redu loviti, baš kao što žene nije u redu nazivati ribama, a sebe ribolovcem. Jer ko je god s nakanom hinijo na randesu, taj nije bio iskren i nije dostojan ženskog bića koje je svojim prgavim vještinama obmanuo.

Žena je Đavo! To je neosporno! Sa Đavlom treba biti direktan i iskren! Ja poznajem Đavla u nekoliko oblika. Jednom sam naklonjen na temelju stare slave, drugog bezgranično, bezuslovno, ludo, bolesno i iskreno poštujem i bratski volim, a za trećim najgorim Đavolom nemam tačno definisane osjećaje i to me sprečava da sa njim budem iskren! Ovaj treći je zbog togai najveći Đavo, jer se jako teško istjeruje!

Dakle politika treba da bude glupa iskrenost po cijenu neuspjeha! Naravno pričam o utopiji kojoj ću se prikloniti iz experimentalnih razloga. Naime do kraja života ću ostat sam ili ću srest nekoga ko je spreman na bezgraničnu iskrenost. Nema više randesa. Sve je randes i ništa nije randes!

Želim da znate istinu, ali preporučujem da se i dalje služite lažima i prijevarom, jer Đavola je dobro prevariti, a ne dopustiti da u savezu sa njim budete varani (ne aludiram na prevaru u vezi za one koji nisu dobro upratili poentu!).

Pošto sam ja utjelovljenje dobrote ja ću se služiti utopijom dok se zajedno sa još nekim ko je spreman na isto ne utopim u ljubavi koja nije počela od laži! :D

nemojte me shvatit suviše ozbiljno, al znam da sam napisao istinu! Ko nije skonto prilično je glup, ali i najveći glupani mogu da shvate gradivo ako ga pročitaju!

Pozdravlja vas samoprozvani komentator života. Odoh da živim bolji dio svoga vremena. Idem da sanjam. U zadnje vrijeme sanjam stvari zbog kojih se niko normalan nebi htio probudit :D

<< 11/2005 >>
nedponutosricetpetsub
0102030405
06070809101112
13141516171819
20212223242526
27282930


Naopaka bajka

U suterenu tunel ka nebesima...
Na tankoj gazi jutro mračan goblen tka...
Sumorna lica, nasamo sa gresima...
U hodniku bez povratka...

U crni grm se moja ptica zaplela...
Zaneta titrajima zvezde danice...
I kasni dah dok hladni čelik skalpela klizi niz nit brojanice...

Postoji plan da je anđeli ukradu...
Il bar na čas... Da je vrate među njih...
Jer nekad Nebo pravi veliku baladu...
I traži rimu za glavni stih...

Na grad juriša nežna bela legija...
Januar prostire svoj prefinjeni sag...
U tajnom dosluhu smo prvi sneg i ja...
Da zima pričeka njen trag...

Ne vrede priče koje znam...
Laže za oči pospane...
Izmišljam bajku... Čudnu naopaku uspavanku...
Da od nje budna ostane...

Postoji put koji namernike bira...
Tajnovit drum... Uvek najboljima sklon...
Jer nekad Nebo samo crne dirke svira...
I traži notu za taj ton...

Negde sad dečak jedan zbunjeno na mostu stoji
jer tek sluti da postojiš...
Negde u tebi čeka okovana neka pesma
koju niko živ još ne zna...
U tebi lanac zvecka tajnim alkama...
Bićeš ti majka majkama...

Postoji plan da te anđeli ukradu...

Wish you were here... (Pink Floyd)

So, so you think you can tell Heaven from Hell,
blue skies from pain.
Can you tell a green field from a cold steel rail?
A smile from a veil?
Do you think you can tell?
And did they get you to trade your heroes for ghosts?
Hot ashes for trees?
Hot air for a cool breeze?
Cold comfort for change?
And did you exchange a walk on part in the war for a lead role in a cage?
How I wish, how I wish you were here.
We're just two lost souls swimming in a fish bowl, year after year,
Running over the same old ground.
What have you found? The same old fears.
Wish you were here.

Jednom

Jednom su sadili lipu,
stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan.
Bio sam nov u tom stripu,
komšijin mali kog su pustili da gleda.

Stari Nestorov, potpalivši korov,
tad reče mi: "Ti si mlad...
Ti ćeš dospeti za taj hlad..."

Jednom sam voleo zbilja,
mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu,
vozio hiljadu milja,
k'o onaj ružni Francuz u prelepom filmu...

Vukle me šine pod točak mašine,
al' ona me spasila.
Sve je druge ugasila.

Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom je prošla kraj mene,
sa tipom kog sam znao, taman da se javim.
Skrila je pogled na vreme,
al' sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi.

Bezvezno "zdravo" i klimanje glavom,
i sve što već sleduje...
Neka, lutko, u redu je...

Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom su palili lišće,
sa one lipe, dim je lebdeo do neba
na kom su, nema ih više,
stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan...

Ko nije drvo razumeo prvo,
pa tek onda sadio
taj nije ništa uradio...

I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.

Mostarske kiše...

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

Pero Zubac

BROJAČ POSJETA
48338