|e|-0h1p0-0-1/3-1-1-0------0h1-00-------10----------
|H|------4-----------0-0130------31--01---310--0-----
|G|---------------------------------2--2-----21-2--------
|D|-----------------------------------------------2--------
|A|------------------------------------------------320----
|E|---------------------------------------------------------
27.12.2005.

Jedinoj ljubavi: "Pismo prijatelju"... Kemal monteno; text: jedan i jedini M.M.

[b]Poljubac sa okusom kolača tvoje bake,
ciganska pjesma sa stare trake,
Vilsonovo, Baščaršija...prva ljubav
ostala...

Korpa sa bebom pred mojim vratima,
miriše MOSTAR u sitnim satima,
na Rondou ljubavi, Rođeni su
ostali...

Dimnjačar na krovu, tvoje oči u mraku
čuprija na Drini, golub u zraku,
iz inata rođena, behar grana
procvala...

AKO PITAŠ GDJE SAM SADA,
NE IDEM IZ OVOG GRADA,
SVE JE MOJE OVDJE OSTALO....
AKO PITAŠ KAKO MI JE
MA DA TI ROKNU SAMO DVIJE
SVE BI TI SE SAMO KAZALO....
NIKOME SE NE PONOVILO....

Dugo toplo ljeto, Zenica, tombola
crno bijeli Tv, na njemu gondola,
frtalj hljeba crnoga, boja teških
godina...

Dva-tri metra snijega i tutanj ligura,
pusti fiću kad ne pali dok ga raja
ne gura, na ormaru dunje dv'je...
ja još čuvam za tebe,...

A na moru tamo mlijeko, varenika
svima ravno do mora, a more zelenika,
od Makarske do Neuma...
uspomena ostala

AKO PITAŠ GDJE SAM SADA,
NE IDEM IZ OVOG GRADA,
SVE JE MOJE OVDJE OSTALO...
AKO PITAŠ KAKO MI JE,
MA DA TI ROKNU SAMO DVIJE,
SVE BI TI SE SAMO KAZALO....
NIKOME SE NE PONOVILO....[/b]

13.12.2005.

pošto nemam šta pametno da kažem skinite ovu stvar...(ako već niste)

These mist covered mountains
Are a home now for me
But my home is the lowlands
And always will be
Some day you'll return to
Your valleys and your farms
And you'll no longer burn
To be brothers in arms


Through these fields of destruction
Baptism of fire
I've watched all your suffering
As the battles raged higher
And though they did hurt me so bad
In the fear and alarm
You did not desert me
My brothers in arms


There's so many different worlds
So many different suns
And we have just one world
But we live in different ones


Now the sun's gone to hell
And the moon's riding high
Let me bid you farewell
Every man has to die
But it's written in the starlight
And every line on your palm
We're fools to make war
On our brothers in arms

11.12.2005.

Iz jednog drugačijeg života

U jednom drugačijem životu, vidio sam djevojku kako vodi malog psa na uzici. Padao je snijeg. Velike pahuljice... nije bilo vjetra, a nije bilo ni hladno. Klavir je dopirao kroz roj bijelih pahuljica. Melodija kao sa muzičke kutije... A mol, D mol, G dur, C dur...

Bila je mlada kao ja, lijepa kao ona ruskinja iz špijunskog filma, tužna i usamljena kao pjesnik. Pseto se veselo igralo oko nje. Gledala je u mene ili kroz mene, nisam siguran... možda me nije ni vidjela, ako i jeste neće me se sjećati osim u momentima kada bude živjela jednim drugačijim životom.

Imala je mali broš na kaputu, možda poklon nekog dječaka vojnika koji nije stigao da poljupcem odledi promrzle obraze ili da očisti razmazanu šminku ispod njenih očiju.

Bakrena crvena kosa, plamen na vjetru, tužne smeđe oči, prozor napaćene duše, suze negdje duboko zadržane u oku, možda cijelo slano jezero... pod kaputom rana koja ne zarasta, ne prolazi i skoro nevidljiva, skrivena u grudima, ne prevelikim, ali prekrasnim.

Po maski bih prepoznao ko je, ali maske nije bilo. Možda bi se vratio iz jednog drugačijeg života bez saznanja koga sam vidio i u koga sam se to zaljubio da vjetar nije otkrio kragnu kaputa. Tu sam je prepoznao. Pod kragnom se skrivao trag, jedinstven i nezamjetljiv kao otisak prsta. Samo je jedan takav vrat na ovome svijetu.

Jednom ću odsvirati svoju viziju, neko će je prepoznati i naslutiti djevojku sa psom. Kad pjesma završi njoj će ostat istina o meni i mojim osjećajima, a meni istina o njenom srcu. Možda će te dvije istine biti dovoljno slične da budu jedno... ako ne u ovome, a onda u jednom drugačijem životu.

08.12.2005.

nešto u čemu sam uvjek bio ubjedljivo najbolji.. vraćam se tome...

Čuju se ptice u krošnji stare lipe
ispod česme kapa kap
ti mi držiš srce u šaci
jebeš mater ako si normalna!

ili

sjedimo u parku na klupi
a pod klupom sunča se pašteta
ti mi pjevaš našu staru pjesmu
dok te ljubim na prvom randesu

ili

naranče su narandžaste
banane su bananaste
ljubičice su ljubičaste,
djevice su djevice (I TU BOGA NEMA!)

ili

u gluhoj noći vukovi zavijaju
zavijaju dugo sarmu za Božić
kurac se puši pod vrelim tušem
nekad se puši i na zadnjem sicu

ili

nevjerstvo tvoje ćera ume krmka
ti si šćela dlakavog mornara
kupio sam svijeću i šteku cigara
večeras ću dugo utapati mornare

04.12.2005.

:D

[i][b]Juliet when we made love you used to cry
You said I love you like the stars above I’ll love you till I die
There’s a place for us you know the movie song
When you gonna realise it was just that the time was wrong juliet ? [/b][/i]

Ajde ljudi ne zamjerite nemam inspiracije povukle su me neke druge vode... Sve pametno je već napisano... čitajte đoleta, mišu marića, andrića ili šta ja znam koga...

01.12.2005.

Gladno srce

Gladno Srce Hej
Dusice
Sanjam Uzice
San ratnika povratnika
Ljubavnika

Sanjam
Stao rat
A vetar ili sapat
Leti meni preko Drine
Romanije
Al pruga
Je duga
Do Uzica


A ja
Nosim na dar
Sal od svile s ruzama

A ja
Nosim na dar
Gladno srce u grudima
Vetre kazi
Al ne lazi
Iz daleka
Dal me ceka

Hej ratnice
Vetar ti sapuce
Dodji meni preko Drine
Romanije

Al pruga je duga
Sto stanica
Pa da ti dam
Za rodjendan
Sal od svile s ruzama

Pa da mi das
Za rodjendan
Gladno srce u grudima
U snovima joj
Stade Drnina stoj
Stade Drina da ja prodjem
Dragoj dodjem joj

Reka Drina joj
Promenila tok
Cudo golemo
Tece uzbrdo
Znala Drina
Kako stati
Da se meni
dragi vrati
Drina znala
Pa je stala
Romanija
Vrat povija
Vetar kaze
Al ne laze
U snovima sve se moze
Ali u snu il na javi
Samo pruga uvek duga
Samo pruga jos vijuga
Hej ratnice
Dusa mi jauce
Preko Drine I planine
Romanije

Al pruga je duga
Do Uzica

A ja
Nosim na dar
Sal od svile s ruzama

A ja nosim na dar
Gladno srce ugrudima

16.11.2005.

Žena je Đavo! - (post inspirisan raspravom na temu ljepše polovice)

(poslovica iz naslova je autorsko djelo velikog uma - mog profesora biologije - prof. Joze F.)

On inače kaže da se ženama može dati jedan jako lijep kompliment i jedna jako velika uvreda:

Kompliment: BLAGO KUĆI U KOJU TI UĐEŠ!
Uvreda: KUKU KUĆI U KOJU TI UĐEŠ!

Žena je Đavo, ali đavola se može voljeti i muškarci su spremni na nepoštenu igru samo da dobiju šta žele! Dakle oni se upuštaju u zanat ribolovaca (žene naravno nisu ništa poštenije!). I tako počinje veza koja je nikla iz govana, laži i prijevare!

Za one koji se odluče da dobiju svoju damu i sa njom sklope savez izgrađen na govnima:

Pakleno i nevjerovatno jednostavno! Niko nije dobar ribolovac, ako druge ribare ne pita kako pere mušicu. Ja imam đavola na jednom ramenu koji mi često pomaže u tumačenju ženskog uma (voli te tvoj Hercegovac! :D ) i anđela koji mi pomaže da ne zastranim (Anđela sam poslao na doživotni godišnji odmor! - iz (ne)moralnih razloga naravno!).

Nakon svih tih saznanja o body languageu, psihologiji, fiziologiji, simetriji, religiji, etici i ostalim pomoćnim disciplinama nadošao sam da dobar ribolovac ne treba biti ribolovac jer ribe uopšte nije u redu loviti, baš kao što žene nije u redu nazivati ribama, a sebe ribolovcem. Jer ko je god s nakanom hinijo na randesu, taj nije bio iskren i nije dostojan ženskog bića koje je svojim prgavim vještinama obmanuo.

Žena je Đavo! To je neosporno! Sa Đavlom treba biti direktan i iskren! Ja poznajem Đavla u nekoliko oblika. Jednom sam naklonjen na temelju stare slave, drugog bezgranično, bezuslovno, ludo, bolesno i iskreno poštujem i bratski volim, a za trećim najgorim Đavolom nemam tačno definisane osjećaje i to me sprečava da sa njim budem iskren! Ovaj treći je zbog togai najveći Đavo, jer se jako teško istjeruje!

Dakle politika treba da bude glupa iskrenost po cijenu neuspjeha! Naravno pričam o utopiji kojoj ću se prikloniti iz experimentalnih razloga. Naime do kraja života ću ostat sam ili ću srest nekoga ko je spreman na bezgraničnu iskrenost. Nema više randesa. Sve je randes i ništa nije randes!

Želim da znate istinu, ali preporučujem da se i dalje služite lažima i prijevarom, jer Đavola je dobro prevariti, a ne dopustiti da u savezu sa njim budete varani (ne aludiram na prevaru u vezi za one koji nisu dobro upratili poentu!).

Pošto sam ja utjelovljenje dobrote ja ću se služiti utopijom dok se zajedno sa još nekim ko je spreman na isto ne utopim u ljubavi koja nije počela od laži! :D

nemojte me shvatit suviše ozbiljno, al znam da sam napisao istinu! Ko nije skonto prilično je glup, ali i najveći glupani mogu da shvate gradivo ako ga pročitaju!

Pozdravlja vas samoprozvani komentator života. Odoh da živim bolji dio svoga vremena. Idem da sanjam. U zadnje vrijeme sanjam stvari zbog kojih se niko normalan nebi htio probudit :D

15.11.2005.

čitam se...

... nije što sam sebi zanimljiv nego je danas sve krenuo naopako ili ako ćemo pošteno godina je krenula naopako i nadam se da će iduća krenut malo bolje...

stvari se mjenjaju, samo neki detalji ostaju isti... da se bar ništa osim tih detalja ne mjenja, sve bi bilo super...

kako da zaključim ovaj post...

Kolegice hvala na onom poklonu! Bilo je vrlo poučno otvoriti ga ! (ne mislim naravno na matematiku! nju neželim ni otvoriti, al hvala i na tome!)!!!

Vex hvala što postojiš! Od tebe više ništa i ne treba :).

Dejo hvala ti zbog Vex, jednom ću ti to i reć valjda kad se vidimo, ovako ćeš pogrešno skontat!:D

Šupci Mostarski ko vas jebe! Još ste se jednom posrali na oltar "svoje crkve", od vas me ništa više ne iznenađuje.. kao što rekoh KO VAS JEBE!

Hvala ti mama što nisam Šupak!

Hvala ti Tito dragi što ću se konačno nakanit da odem u krevet i prekinem ovu agoniju!

Hvala ti druže Amere za onu kletvu "Dabogda trpio koliko budeš mogao podnosit!" - evo došlo je do te mjere da trpim i koliko ne mogu potnjet... Kao pod sedativom sve mi je svejedno!

Sutra je veliki dan! Sutra će se roditi nešto što će možda promjeniti svijet! Dugo sam radio na tome da ga promjenim. Ne mislim naravno na cijeli svijet, nego na ovaj koji se mene tiče...

ah da... laku noć!

11.11.2005.

Wellcome back!

Vjerovatno još dolaziš sebi i mogu zamislit kako je nevjerovatno biti u svojoj sobi i opet čitat ove gluposti. Ne trudi se da pročitaš šta sam ranije pisao, nije bilo ništa pametno! Od kako si otišla nisi propustila previše. Velež nije izgubio ni jedne jedine utakmice od kad smo se zadnji put pošteno ispričali, pa je to razlog da budem malo sretniji nego obično. Svi oni degeneci, suze i gorčina su nekako prošli kad se Velež vratio kako ni najluđi optimista nije očekivao. Sve ostalo je još po starom. I ljubav i fakultet, al o tome ćemo u 4 oka, ovdje nas čitaju raznorazne face :D

Planiram da te vidim čim se naspavaš i nađeš vremena zato zovi čim dođeš sebi! Poželio sam se naprdivanja u kasne sate i ponajviše onog tvog mobitela lokalnog :D.

Eto nadam se da te kući zateklo sve najbolje! Valjda nisi imala vremena za crnjake, a znajući tebe sigurno je bilo razloga. O tome ćemo kad se vidimo! Ljubim!

09.11.2005.

CRNA KRONIKA: U MOSTARU ZA NOVU GODINU "SVIRA" COLONIA

Iz godine u godinu smo svjedoci u šta se pretvorio ovaj jadni grad! Prvo su ga zapalili, podjelili, digli zidine po Bulevaru, uduplali institucije da nedaj bože kakvoj seljačini ne bi nedostajalo nacionalnih sloboda! Deset jebenih godina trpimo gamad koja iz okolnih sela vozari da dođe na gradsku skupštinu! Odlučuju o sudbini nas koji živimo u tom gradu. Otjerali su Velež s Bijelog brijega, Parkovima su zabranili odvoz smeća na otpad, tako da Rođeni ne mogu na svoj stadion, a s druge strane u zapadnom mostaru gomile smeća truju građane.P odignuto je milion crkava i džamija u koje rijetki zalaze. Papa nije kroz Mostar htio da prođe zbog onog sramotnog zvonika kakav ni u Vatikanu ne postoji. Islamska zajednica svoja Mostar i od njega stvara "biser Islama na Evropskom tlu".

S druge strane, većinski soj - siromašna populacija, financira te kretenske hirove. Za uzvrat dobijaju deložacije, neredovnu socijalnu pomoć od 15 KM.

Omladini su dali zgarište od nekadašnjeg OKC-a, gdje se okuplja ono malo normalne raje, koja želi da pobjegne od turbo folka koji se lokalnim krkanima još davno zavukao pod kožu. Ta ista omladina osim vlažnih prostorija kao po kazni za novu godinu treba da sluša Coloniu, na čelu sa debelom muškarom koja je simpatična samo u ženskom klubu bodi bildera.

Gdje su silni mostarski bendovi u svemu tome. Zar ta raja ne mogu da pruže više od 30 000 KM skupog plejbeka, na koji svršavaju posrnule tinejdžerice.

Svo to plejbek sranje koje uvozimo iz Hrvatske se skriva pod plaštom "Prve zajedničke proslave Nove godine". Mater im jebem bezobraznu! Kakvo je to zajedništvo? Što se mene i moje raje tiče, zajedno su se uvjek slavile Nove godine, čestitali Bajrami, Božići, Uskrsi, Vaskrsi. Odjednom sad to treba da postane hit među ksenofobičnim došljama u moj grad. Kraj MOSTARSKE GIMNAZIJE, MOSTARSKA NOVA GODINA... samo Mostarci nedostaju. Oni se na žalost najmanje pitaju, jer su manjina i više ih ima u Oslu, Roterdamu, Amsterdamu, Sidneju i drugim djelovima globusa.

Šta oni misle o toj zajedničkoj proslavi? Boli ih kurac! Oni će poslušati možda Kemala Montena u nekom dalekom Houstonu, lijepo će se provesti, uz Starog, Napiši jednu ljubavnu, Jedne noći u Decembru, Sarajevo ljubavi moja, Bacila je sve niz rijeku, Nekako s proljeća! Jebiga...

E moj Grade, tužni i žalosni. Nekad si imao fontane, pozorišta, šetališta i parkove, fudbalski stadion, hor, mostove i nasmijanu i vedru gužvu po ulicama. Danas nema fontana, ali imaju dva pozorišta u koja niko ne zalazi, 3 prazna šetališta i prljave parkove kojie i policija izbjegava. Ni "Kiše" više nisu što su bile, mostovi su novi i samo likom podsjećaju na one stare, gužve se viđaju samo kad se svijet u junskoj euforiji sruči "kući" u Mostar, ali ni tada kao nekad.

Samo su zimske noći kao nekad. Miris iz dimnjaka, vjetrovi i puste ulice, pljuskovi i zalutali prolaznik koji ni sam ne zna kud je izašao. U jednoj takvoj noći šetajući kroz poneku ulicu čovjek može da ugleda Mostar. To je najljepši susret sa Mostarom, kao kad se ispod vulkanskog pepela ukaže grad, zakopan i konzerviran, zaustavljen u cvatu.

Zadnja mu bila ko je dočeka na "španskom"!


Stariji postovi

<< 07/2006 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
3031


Naopaka bajka

U suterenu tunel ka nebesima...
Na tankoj gazi jutro mračan goblen tka...
Sumorna lica, nasamo sa gresima...
U hodniku bez povratka...

U crni grm se moja ptica zaplela...
Zaneta titrajima zvezde danice...
I kasni dah dok hladni čelik skalpela klizi niz nit brojanice...

Postoji plan da je anđeli ukradu...
Il bar na čas... Da je vrate među njih...
Jer nekad Nebo pravi veliku baladu...
I traži rimu za glavni stih...

Na grad juriša nežna bela legija...
Januar prostire svoj prefinjeni sag...
U tajnom dosluhu smo prvi sneg i ja...
Da zima pričeka njen trag...

Ne vrede priče koje znam...
Laže za oči pospane...
Izmišljam bajku... Čudnu naopaku uspavanku...
Da od nje budna ostane...

Postoji put koji namernike bira...
Tajnovit drum... Uvek najboljima sklon...
Jer nekad Nebo samo crne dirke svira...
I traži notu za taj ton...

Negde sad dečak jedan zbunjeno na mostu stoji
jer tek sluti da postojiš...
Negde u tebi čeka okovana neka pesma
koju niko živ još ne zna...
U tebi lanac zvecka tajnim alkama...
Bićeš ti majka majkama...

Postoji plan da te anđeli ukradu...

Wish you were here... (Pink Floyd)

So, so you think you can tell Heaven from Hell,
blue skies from pain.
Can you tell a green field from a cold steel rail?
A smile from a veil?
Do you think you can tell?
And did they get you to trade your heroes for ghosts?
Hot ashes for trees?
Hot air for a cool breeze?
Cold comfort for change?
And did you exchange a walk on part in the war for a lead role in a cage?
How I wish, how I wish you were here.
We're just two lost souls swimming in a fish bowl, year after year,
Running over the same old ground.
What have you found? The same old fears.
Wish you were here.

Jednom

Jednom su sadili lipu,
stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan.
Bio sam nov u tom stripu,
komšijin mali kog su pustili da gleda.

Stari Nestorov, potpalivši korov,
tad reče mi: "Ti si mlad...
Ti ćeš dospeti za taj hlad..."

Jednom sam voleo zbilja,
mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu,
vozio hiljadu milja,
k'o onaj ružni Francuz u prelepom filmu...

Vukle me šine pod točak mašine,
al' ona me spasila.
Sve je druge ugasila.

Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom je prošla kraj mene,
sa tipom kog sam znao, taman da se javim.
Skrila je pogled na vreme,
al' sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi.

Bezvezno "zdravo" i klimanje glavom,
i sve što već sleduje...
Neka, lutko, u redu je...

Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom su palili lišće,
sa one lipe, dim je lebdeo do neba
na kom su, nema ih više,
stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan...

Ko nije drvo razumeo prvo,
pa tek onda sadio
taj nije ništa uradio...

I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.

Mostarske kiše...

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

Pero Zubac

BROJAČ POSJETA
47700